Ko je doneo prvu drogu u Beograd i ko su bili prvi srpski narkomani?
Za proboj heroina u Srbiju ključne su dve velike stvari. Jedna je fudbalska utakmica Ajaksa i Juventusa na “Marakani”, a druga popularnost “Bijelog dugmeta”
Urbana legenda kaže da je heroin je u Srbiju došao 1973 godine. Navodno, “hors” je imao premijeru u Beogradu na jednom važnom sportskom događaju, i to na utakmici finala Kupa šampiona Ajaks-Juventus, koja je igrana na stadionu Crvene Zvezde, a doneli su ga navijači Ajaksa.
Kako navodi Janko Baljak, režiser filma “Gram – kilogram – tona“, tad su se drogirali “ozbiljni ljudi i to je bila skupa zabava”.
Reditelj filma u kojem se detaljno opisuje način na koji funkcioniše trgovina narkotikau Srbiji, ističe da je sad heroin droga siromašnih, onih na ivici egzistencije, i napominje da su to ljudi bez izbora koji ne mogu da sebi priušte skuplje droge.
– U izveštajima UN se vidi da je, osim u zemljama proizvodnje određene droge, Srbija uvek bila u prvih pet zemalja u kojima je droga najjeftinija i najdostupnija – kaže on.
Međutim, sve do početka osamdesetih, broj korisnika heroina u našoj zemlji je bio veoma mali.
Bivši inspektor policije Slobodan Golubović u svojoj knjizi “Droga – istine i zablude” navodi da su to bila deca imućnih ljudi, sinovi i ćerke advokata, lekara i, posebno, visokih oficira.
Masovnija upotreba heroina zabeležena je tek kasnije, početkom osamdesetih godina, kada je došlo do proboja rok kulture u SFRJ. Tada se “probio” i heroin, “zahvaljujući” članovima domaćih rok grupa, pre svega “Bijelog dugmeta”. Droga je dolazila direktno iz Turske, i to vozom “Balkan ekspres”, dok su rokeri heroin kupovali u Londonu. Heroin, koji se masovno proizvodi u Avganistanu, u Srbiju je dolazio preko Istanbula i Sofije, a potom i preko Makedonije i Kosmeta.
– Turci su ga krijumčarili i u autobusima i automobilima svojih gastarbajtera, a Bugari uz pomoć svoje tajne službe, u državnim kamionima za prevoz robe, pod zaštićenim pečatom – navodi Slobodan Golubović.
Heroin sa 70 odsto čistoće tad se u Turskoj plaćao 15.000 maraka. Od njega se mešanjem s puderom ili šećerom dobijalo dva kilograma droge, koja se u SFRJ i Evropi preprodavala za 30.000 maraka. Tako se s turskim heroinom radi i danas i zato ova prljava droga ima samo 15 odsto heroina.
U to vreme, kaže on, policajci nisu ništa znali o drogama i o narkomaniji. Nije bilo stručne literature, a ni stručnjaka koji bi policajcima objasnili šta je to marihuana, šta hašiš, a šta heroin.
Pričalo se da je narkomanija “bolest kapitalističkog društva” i da neće zadesiti samoupravni komunizam.
– Imali smo samo političko uputstvo da je narkomanija opasna, jer što više narkomana, manje vojnika za odbranu otadžbine. Kao policajac tih šezdesetih, nisam znao da prepoznam narkomana i da otkrijem da li je neki beli prah droga. U SFRJ se nije znalo ko treba da se bori protiv narkomanije i narkodilera – policija, zdravstvo ili socijalne službe. Zato se narkomanija u Srbiji širila po geometrijskoj progresiji. U Beogradu ili Nišu, kad bi se u centru grada pojavio jedan narkoman, za godinu dana bilo bi ih još sedmoro – beleži Golubović.
Ono što je veoma zanimljivo jeste i način na koji su se tadašnji narkomani snalazili za drogu, kad ne bi bilo heroina.
– Osamdesetih godina, narkodileri su počeli da trguju i opijumom iz Makedonije. Fabrika lekova “Ohis” iz Skoplja uzgajala je mak kod makedonskih seljaka, radi proizvodnje anestetika. Seljaci su višak maka preprodavali narkodilerima, koji su od njega pravili opijum ili kuvali čaj koji je na žurkama bio pravi hit – zabeležio je u svom policijskom dnevniku Slobodan Golubović.
(I. Mitkovski)
Izvor: https://www.espreso.rs